НВО - КАКО И ЗАШТО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО

Када кажемо невладина организација (НВО) обично пoмислимо на реализацију неког пројекта хуманитарног карактера. Међутим, невладине организације имају веома значајну  улогу на плану унутрашњих политичких притисака. Ове, релативно нове политичке творевине осмишљене су да у интересу западних влада, дестабилизују, прилагоде, оборе  или замене националне владе својих земаља. Називају се невладине јер се подразумева да локална власт државе у којој делују неће имати никакав утицај и контролу над њима. Оне представљају основне ћелије за ширење утицаја и постизање циљева који су у интересу оснивача. Само на иницијативу САД, основано је на хиљаде таквих организација, института, фондација, форума, асоцијација који се баве хуманитарним активностима, изучавањем фолклора, заштитом природе и сл. Захваљујући чињеници да ʺко плаћа, тај се питаʺ, Американци постављају кадрове уз стриктна упутства о правцима и начинима деловања, при чему им статус невладине организације пуну легализацију за боравак, кретање и активности. Из почетка, неприметно и ненаметљиво покрећу одређена питања у домаћој и светској јавности, да би се временом потпуно укључиле, а затим и наметнуле локалним политичким токовима, потенцирајући информације, полуинформације и дезинформације на одређене теме и проблеме а у складу са потребама налогодаваца (финансијера). По функционалном концепту, НВО су засноване на испробаној доктрини специјалног рата, са свим обавешетајним, субверзивно-пропагандним, а у неким случајевима и паравојним карактеристикама. Превасходни циљ је да као легалне институције, иницирају (или сценирају) унутрашњу кризу која ће послужити као повод за интернационализацију проблема, односно, као оправдање за спољну међународну интервенцију. Након интервенције, њихови задаци се преусмеравају на политичке промене и демократизацију друштва. Тако све оно, што се десило народу Југославије, може бити добра поука другим земљама и народима који због свог геостратешког положаја могу бити на мети западних сила...

Као посебан облик институционалног деловања невладине организације су осмишљене првих година након Другог светског рата у Великој Британији. Британцима је половином двадесетог века постало јасно да оружану силу, на којој је почивала њихова дотадашња колонијална власт у многим земљама, треба заменити неким другим видом утицаја. Поставило се питање како једну земљу за чију су територију заинтересовани (због природних или привредних ресурса, геостратешког положаја...) довести у позицију да добровољно прихвати страну доминацију, доживљавајући  власт странаца као пожељну солуцију за остваривање сопствених интереса. Тај задатак поверен је еминентним стручњацима из области социологије и психологије ради осмишљавања метода и техника уобличавања масовног јавног мишљења. У самом старту, дефинисани су предуслови  које морају да испуњавају институције ангажоване на реализацији оваквих пројеката. Први предуслов је био обавезна формална независност од државне администрације. Њихов рад подразумева низ активности које су у супротности са основним етичким и правним нормама и ни једна заинтересована администрација (првенствено Британска и Америчка) није желела да улази у ризике компромитовања. Такође, независност од државне администрације давала је могућност иступања као непристрасног фактора. Други предуслов је била финансијска ʺнезависностʺ. У ту сврху ангажовани су приватни фондови појединаца и корпорација који су иначе имали највећу корист од ангажовања НВО. У послове НВО, у великом броју случајева појавиће се и државе као финансијери али такви потези се маскирају преко више посредника како би се прикрили трагови у случају да реализација неког пројекта крене нежељеним током.

Прва организација те врсте био је Тависток институт из Лондона. Основно поље њиховог деловања биле су социјалне и друштвене кризе. Основ истраживања представљао је пројекат Шок будућности, развијен као научни метод манипулисања читавим популацијским групама. Шок будућности се описује као низ друштвених догађаја који долазе тако брзо да људски мозак не може да их апсорбује као информацију, јер је доказано да постоје јасне границе промена које је човек у стању да схвати и прихвати. После непрестаног излагања шоковима популацијска циљна група одлучује да више не жели да прави никакав избор.  Колективна ментална презасићеност резултира апатијом, којој предходе повремени изливи беса и протеста. Таква популација постаје лако подложна контроли и послушности, па без протеста следи сугестије са стране. Шок будућности се дефинише као специфичан ментални стрес који настаје преоптерећењем механизма за доношење одлука у људском мозгу и генерално се препоручује као оптимално средство за изазивање криза масовне несигурности. Према Тавистоковом упутству, постоје три реакције на стрес : прва је површност, нападнута популација се брани паролама не идентификујући узрок кризе и зато не чини ништа и криза се продужава.  Друга реакција је фрагментација, која се јавља настављањем кризе и урушавањем друштвеног поретка. Трећа реакција је самореализација (или самоосујећење) када популација окреће леђа кризи уз неприлагођени одговор. Према главном теоретичару Тависток Института, Курту Левину, једна од основних техника за сламање морала састоји се у томе да се особа (популација) држи у неизвесности у којим се околностима налази и шта може да очекује. То се постиже честим осцилацијама између оштрих дисциплинских мера и обећања доброг поступања, заједно са ширењем контрадикторних информација. Под тим условима чак и они појединци који имају јасне циљеве остају паралисани оштрим унутрашњим сукобом око тога шта да предузму. Временом се Тависток институт развио у мрежу научних установа са истим циљевима. Између осталих то су Међународни институт за стратешке студије, специјализован за црне операције и изазивање криза; Институт за политичке студије чији огранци делују у многим земљама са циљем ширења дезинформација.

Прве НВО типа Тависток института у Америци се појављују 1946.године. За нови приступ ширењу утицаја највише је био заинтересован нафтни магнат Роберт Андерсон, у оквиру чије компаније АРКО је основан Аспенов институт за истраживање тржишта. Међутим, показало се да Аспенов институт нема капацитете који задовољавају потребе, па је у сарадњи са Тависток институтом формиран Стенфорд истраживачки институт, са преко 4000 хиљаде запослених и буџетом око 160 милиона долара. Већ педесетих година  Аспенов институт, ступа у заједничке пројекте са Пентагоном и Централном обавештајном агенцијом. Један од њихових највећих заједничких  пројеката започет је 1958.године, када је генерал Џон Фостер из Министарства одбране САД наручио за потребе Пентагона научну студију која би обезбедила предност технолошког изненађења. Оквирни захтев односио се на то како да се сама социјална и природна околина непријатеља искористи као оружје што је подразумевало широк дијапазон истраживања. Мада званично никада није регистрован у списковима организација које раде за потребе Владе САД, од 1980.године, преко 60% свих пројеката Стенфорд института усмерени су на војно-безбедносне државне аспекте. Данас се посебно истичу два Стенфордова пројекта : Програм за пословну шпијунажу и програм Мењање слике човека кроз који се спроводи шири геополитички наступ према другим земљама.

Процењује се да је данас на територији САД регистровано преко милион НВО, а неке од најутицајнијих и са најбољом мрежом су:

-Удружење за хуманистичку психологију (Association for Humanistic Psychology). Ова организација развила је пројекат социјалног инжињеринга , као метода осмишљеног да изазове корените промене у групној оријентацији према социјалним, економским, религијским и политичким догађајима, до те мере да циљна група поверује да су наметнута мишљења и погледи њихови сопствени.

-Центар за изучавање демократских институција (Center for the Study of Democratic Institutions). Њихови стручњаци Хари Ешмор и Френк Кели предводили су  тимове научника са циљем осмишљавања програма за наметање идеја о неопходности спровођења социјалних реформи либералног типа, закамуфлираних иза ʺдемократске идеологијеʺ .

-Фридом Хаус (Freedom House), данас једна од водећих НВО у свету. Приликом формирања, на чело организације постављен је Џејмс Носли, функционер службе ЦИА. У почетку, њихов циљ је био ширење просоцијалистичких дезинформација међу америчким радницима, а касније је деловање проширено на остваривање глобалног утицаја преко наметања ʺдемократске идеологијеʺ и ʺзаштите људских праваʺ.

Национална задужбина за демократију (Ntional Endowment for Democracy NED), који уобичајено служи за формирање НВО у многим земљама. Има своја седишта у америчким амбасадама широм света. Обухвата  две основне групације: Национални демократски институт (NDI), на чијем је челу Медлин Олбрајт и Међународни републикански институт (IRI). Под директном је координацијом службе ЦИА.

-Фонд за отворено друштво,  међународна организација коју је основао Џорџ Сорош у оквиру своје приватне фондације. То је јавно експонирана мрежа са искључивим циљем довођења на власт проамеричких групација и појединаца у изабраним земљама. Практично, нема социјалистичке земље у којој је вршена промена власти а да иза тога није стајала Сорошева организација.

-Дајнкорп (DynCorp),  обавештајно-безбедносна НВО, настала после Другог светског рата. До данас је постала трећа компанија по богатству у САД. Запошљава преко 18000 хиљада стручњака ангажованих на пословима од примене високе обавештајне технологије до извођења субверзивних операција широм света. Примања њихових службенка ангажованих по једногодишњем уговору на простору бивше СФРЈ била су око 85 000 долара плус теренски трешкови. Од самог оснивања је под уговором са Стејт департментом, Пентагоном и ЦИА. Најважнији сектор им је Управа за међународне односе са седиштем у војној бази Форт Ворт у Тексасу.

-Међународна кризна група (International Crisis Group), коју је основао бивши амерички амбасадор у Турској Мортон Абрамовиц. Располажу годишњим фондом од око 100 милиона долара, обезбеђених од глобалистичких извора. Као главни финансијер појављује се Џорџ Сорош. Створени су да би се наводно бавили превенцијом криза, међутим основни посао им је распиривање истих. Има релативно мали број чланова али су сви високо рангиране личности, претежно дипломате. Посебно је присутна на Балкану.

-Центар за ненасилни отпор. То је релативно нова НВО ослоњена на искуства Стенфорда, а финансирана углавном из фондова Међународног републиканског института. Овај центар је осмислио метод ненасилног поступка преузимања власти иницирањем масовних грађанских и студентских протеста. Акцијама ове организације непосредно руководи пензионисани обавештајац Роберт Хелви. Имајући у виду да се ради о организацији чији је основни задатак изазивање криза и сукоба ниског интензитета, сама њена појава на територији неке државе је сигуран знак да ће ту доћи до крупних политичких проблема.

До осамдесетих година прошлог века, наступ НВО имао је упечатљиву антикомунистичку црту. По паду комунизма, принципи функционисања остали су исти, само је идеолошка обојеност наступа промењена и представљена флоскулом ʺсупротстављања недемократским, националистичким и аутократским владавинамаʺ што је остало као синоним за сваку власт која није по вољи запада. Начин на који су НВО улазиле у независне државе само је у почетку био компликован. Временом је постајало све лакше, док на крају нису почеле да се појављују уз вољну или прећутну сагласност Влада домаћина које је требало да обарају.Свака економска или технолошка помоћ коју је нека земља тражила од Запада или прихватала као добронамерну понуду, условљена је упућивањем те помоћи посредством неке од НВО.Тако су прве НВО свој продор у социјалистичке земље направиле преко Америчког сервиса за информисање (USIS) и Америчке агенције за међународни развој (USAID). Други начин продора је преко закамуфлираних, фиктивно образлаганих,  позива локалних институција економског, социјалног, образовног или научног профила уз обавезну асистенцију корумпираних службеника из политичког врха земље домаћина. Последњих година, кључну улогу у пласману Западних НВО имају Уједињене нације, препуштајући им монопол над ʺхуманитарним мисијамаʺ и допуштајући да се под изговором ʺборбе за мирʺ мешају у унутрашње ствари држава. Практично, свака земља чланством у ОУН обавезује се да толерише такве активности.

Светску мрежу НВО је веома тешко са сигурношћу реконструисати. Међусобна субординација је најчешће прикривена јер се везаност за централу и изворе финансирања остварује преко посредника. Треба имати у виду да су многе организације формиране за један конкретан посао, а одмах затим угашене уз преусмеравање надлежности на другу организацију. Посебан проблем код праћења њихових активности представљају Асоцијације НВО чијом се регистрацијом истовремено региструје и десетине других организација. Повезивање НВО у светску мрежу интензивирано је у последњих неколико година на иницијативу ОУН-а, ОЕБС-а и Савета Европе који су својим званичним документима дали обавезујућу препоруку земљама чланицама да се ангажују на том плану.

Добар пример разгранатости НВО је Фридом Хаус. Ширење њених испостава одвија се кроз званичну државну помоћ коју америчка Влада упућује  појединим земљама преко дипломатских канала Америчке агенције за међонародни развој (USAID) у оквиру ʺразвоја стабилног друштва, демократских институција, хуманитарног праваʺ и сл. Фридом Хаус тако званично региструје своју експозитутру, упошљава кадрове и обавља потребна истраживања из области ʺправа човекаʺ, ʺдемократских слободаʺ, ʺнезависних медијаʺ...од чијих резултата зависи да ли ће дотична земља добити кредите од Светске банке, повлашћен положај код ММФ-а и сличне бенефиције. Легализација поменутих истраживања омогућава јој неометано ступање у контакт са опозиционим и сличним структурама које претендују обарању система, чиме се Фридом Хаус директно укључује у унутрашње политичке токове земље домаћина. У различитим фазама наступа Фридом Хаус се ослања на усаглашено деловање са другим западним НВО, па је понекад тешко разлучити ко је чија експозитура. На пример, у готово свим бившим социјалистичким земљама у којима је дошло до преврата, као њихов главни финансијер појављивао се Џорџ Сорош. Такође, у оквиру активности Фридом Хауса, приликом рушења система у СФРЈ, а касније и приликом покушаја преузимња власти у Зимбабвеу, као организатор активности појављује се амерички Центар за ненасилни отпор чије је руководство било окупљено око Фридом Хауса, тако да се тешко може прецизирати коју од ових организација окарактерисати као одговорну. Други карактеристичан пример светске мреже НВО је ланац институција из састава Сорош фондације која је преко тридесет година остваривала доминантан утицај на опозиционе структуре у свим бившим социјалистичким земљама.  Мада Сорош званично тврди да његова фондација никада није учествовала у политичким превратима, један од директора фондације, Бега Руса, недавно је изјавио да је за финансирање опозиционих лидера и медија у Србији неколико година издвајано око 50 милиона долара годишње. Сорош се није ослањао на продор преко америчких дипломатских прпорука и условљавања већ је најчешће наступао самостално, дајући значајна финансијска средства локалним научним и образовним установама без политичког притиска. Временом су управо те установе постале главни заговорници његових интереса. Неколико генерација високо котираних стручњака, његових стипендиста, спонтано су се наметнули као ауторитети у источној Европи. Данас ти људи представљају окосницу ʺдемократских Владаʺ. Перфидност наступа НВО огледа се између осталог и у чињеници да конкретни подаци о њиховој непријатељској делатности постају видљиви тек када у некој земљи изврше преузимање власти.  Наравно да су угрожене државе доста тога знале и раније, али нису могле (или нису смеле) да реагују. Околности под којима делују НВО увек су такве да државном врху не преостаје ништа друго него да остану пасивни. Непријатељско деловање таквих организација спроводи се на такав начин , да га је веома тешко у кривично-правном смислу доказати и процесуирати. До данас, није се појавио податак да је припадник неке прозападне НВО, у било којој земљи осуђен, али зато, постоји обиље података о шпијунима из тих организација који су у државама деловања постали министри или чак премијери.

Немојте гледати ауторитет као истину, гледајте у истину као једини ауторитет.