СТВАРАЊЕ СЛИКЕ СТВАРНОСТИ

Невладине организације представљају један од кључних елемената пропаганде. Њихова улога је да својим "независним" статусом оправдају све оно што раде у интересу финансијера или да анатемишу власти у матичним земљама уколико нису кооперативне. Основни инструмент којим се служе су масовни медији преко којих пласирају селективну слику стварности. Зато, не треба да чуди што огроман део средстава НВО улажу у "независне" медије. Пропагандна активност коју спроводе усмерена је у више праваца. Први је према западној јавности, који обично дефинишу као "Међународна заједница", други  је према јавном мњењу држава у којима треба остварити утицај, трећи правац је према локалним срединама које су окарактерисане као прозападно орјентисане (пријатељске) и четврти према срединама које имају третман непријатељске стране. Такође, пропагандни наступ је прилагођен динамици и фазама одвијања процеса у одређеном региону. Основно оружје је добро осмишљена лаж, превара која садржи делимично истините елементе. Није редак случај да се користе и потпуне неистине како би се у датом тренутку постигао циљ. То се по правилу дешава када ситуација налаже хитно деловање, а деманти надлежних институција ће стићи након обављеног посла. Пионир у области савремене пропаганде, Јозеф Гебелс, је рекао: "Хиљаду пута поновљена лаж на крају ће постати истина". Те тезе доследно се придржавају и модерни креатори медија. Данас се отворено говори о многим лажима које су западни медији преко НВО пласирали светској јавности како би се придобила подршка за војни наступ према Југославији. Те лажи се са данашње временске дистанце третирају као успешна ратна лукавства и мудро осмишљене политичке обмане.  Савремени рат се углавном добија или губи у менталној сфери, медијским пропагандним надметањем и обманама. Џејми Шеј, пртпарол НАТО-а у време напада на Југославију каже: "Јавно мњење није тешко мобилисати ако умемо да случај начинимо убедљивим. Владе морају благовремено припремити своју јавност пре него што лансирају неку операцију, јер ће се у супротном суочити са суженим маневарским простором. Владама су медији потребни да би убедили јавно мњење да нешто схвате онолико озбиљно колико то чине они сами. Из Босне су нам биле потребне слике масакра на Маркалама да би смо убедили јавно мњење да је дошло време за ваздушну интервенцију". Шеј не помиње како су то постигли, а данас се увелико изучава  као пример успешне пропагандне акције, да су муслимани уз  помоћ америчких НВО исценирали тај догађај. Како данас и сами муслимани потврђују, у време инцидента на Маркалама  није било ратних дејстава, па су морали да узимају тела страдалих у саобраћајним несрећама из сарајевске мртвачнице да би их приказали као "недужне жртве српских злочина". Сличан сценарио примењен је приликом режирања другог  инцидента, који је пресудно утицао за пребацивање ратне кривице на Србе, наводног масакра муслиманских цивила у улици Васе Мискина у Сарајеву. Према тврђењу надлежних представника у Савету безбедности, УН извештај који је достављен генерално секретару УН Бутросу Галију, садржао је чињенице које су јасно указивале да се ради о исценираном инциденту. Он тај извештај није јавно презентовао, јер да јесте, резолуција која је тада донета против Југославије никада не би била изгласана.

У својим мемоарима, бивши командант УН снага за Босну Луис Мекензи, каже: "Све информације које су послужиле као покриће за бомбардовање Срба, испоставиле су се као тешки фалсификати. Ми смо ти  који смо у одсудном тренутку помогли шиптарима и подржали њихову насилну кампању за етнички чисто Косово. Никада их нисмо окривили за насиље деведесетих година. И даље их представљамо као жртве, иако чињенице говоре супротно. Замислите каква ће то бити порука охрабрења другим терористичким покретима у свету који траже независност... "

Пресудну улогу у пропагандним преварама имале су НВО и "независни" медији, који су стали иза аутентичности пласираних лажи, дајући могућност да се пред међународним јавним мњењем иступи са констатацијом "потврђено из српских извора".

Када је у питању Србија, пропагандне манипулације са избеглицама, тзв жртвама полицијског насиља и другим облицима кршења људских или хуманитарних права, спадале су у дневне активности медија. Уобичајени шаблон је приказивање крупних планова уплаканих, несрећних људи, најчешће сниманих телеобјективом на некој породичној сахрани. Касније се ти снимци монтирају са снимцима уличних протеста, дајући материјалу ефекат бруталности који никога не може оставити равнодушним.

Један случај такве монтаже се посебно издваја. Ради се о случају који се обично назива "концентрациони логор за муслимане", чији су снимци обишли цео свет. Измишљени српски концентрациони логор намењен муслиманима наводно је снимљен у Трнопољу. Новинарка Педи Маршал из ТВ куће Ај-Ти-Ен (ITN), ушла је у кавез од бодљикаве жице којим је било ограђено неко стовариште грађевинског материјала и са унутрашње стране, кроз жицу, разговарала са муслиманским "заробљеницима". Касније је откривено да саговорници уопште нису били муслимани, већ Срби, откривено је и како је снимак направљен, али било је касно, снимци су већ обишли свет и узбуркали јавност.

Морамо да поменемо и руског аналитичара Владимира Волкова који у својој студији "Дезинформација-од тројанског коња до интернета" износи доста карактеристичних примера анти српске пропаганде, између осталог и:

-фотографија мајке, представљене као ожалошће Хрватице у подножју крста на гробу свог сина. На крсту је име исписано ћирилицом...

-фотографија масакрираног хрватског војника, са бурмом на десној руци...

-фотографија сељанке са пушком иза које иде дете, представљени као муслиманске избеглице. Дете на глави носи шајкачу...

-фотографија групе агресивних војника, представљених као српска паравојна формација. На униформама носе ознаке хрватске војске...

-снимак муслимана заробљеног у српском логору. Човек је касније идентификован као Бранко Велеч, официр ЈНА, заробљеник у муслиманском логору...

-филмска репортажа о трагедији убијене муслиманске деце, завршава се сахраном по православним обичајима... 

Од тренутка када су западни интереси остварили значајан продор у Србији 2000.године, антисрпска кампања постала је још интензивнија јер је требало оправдати злочине које је починио НАТО. Своје деловање, углавном, су правдали српским злочинима, а на унутрашњем плану дискредитовањем српских патриота. Ситуација у Србији је постала таква, да било ко у име неке НВО може да изнесе сумње у постојање локација где су извршени "масовни злочини". Након тога, људи се хапсе и испоручују Међународном суду правде са паушалним и уопштеним оптужницама. Оптуженом се не даје прилика да изнесе своје ставове, а свака овдашња иницијатива да се оптужени одбране, од стране НВО бива проглашена "примитивним нападом на демократију".

Још увек актуелан случај српског злочина је и Сребреница. Трибунал у Хагу је првобитно покренуо поступак за убиство 700 хиљада људи. У даљем поступку цифра је смањена на 70 хиљада, да би тренутно била актуелна бројка од око 6 хиљада жртава. Лицитирање се реализује посредством извештаја НВО "надлежних" за такве случајеве. Снаге НАТО су у међувремену успеле да пронађу остатке неколико стотина жртава... НВО из Србије инсистирају да се "сребренички случај" прогласи за ратни злочин и геноцид, негирајући при томе сваки покушај презентовања чињеница:

-да је француско Министарство иностраних послова објавило податке о таквом расплету ситуације на подручију Сребренице, две године пре критичног догађаја

-да је америчка војна обавештајна служба ДИА, 1993.године довела на подручије Сребренице око 2000 авганистанских, иранских и мароканских муџахедина који су ту опремани и обучавани. У међувремену је над њима изгубљена контрола па су проглашени дугорочном потенцијалном опасношћу по снаге алијансе

-да је између НАТО снага у саставу УН и снага Републике Српске договорено да српска војска преузме на себе чишћење терена око Сребренице од муслиманских паравојних јединица

-да су снаге Републике Српске  у зону дејстава уведене у садејству са холандским батаљоном из састава УН, које су пратиле развој целе акције

-да је том приликом ликвидирано неколико стотина припадника муслиманских паравојних формација,

Међу којима није било цивила.

На унутрашњем политичком плану, пропаганда НВО углавном је усмерена на изналажење оправдања издаје, нарочито у Србији, где је демократија стигла заједно са НАТО бомбама. Појавило се много текстова у којима се доказује (угавном од стране НВО) да је издаја превазиђен појам, да издајници не постоје и да су измишљотина противника демократије. Код колонијалиста се сматра нормалним да се оде код непријатеља и захтева интензивније бомбардовање, а да се тај поступак карактерише као полтика у интересу народа и у духу времена. 

Проблем правдања поступака против државе није једини, трба оправдати много тога да би се остало на власти. Запажа се интензивна појава регионалног повезивања НВО на пропагандном плану, јер их је ситуација натерала да једни друге међусобно хвале и подржавају. Оно што их је натерало на такав поступак је то што се испоставило да реконструкција друштвених система у евроазијском региону не иде баш у правцу у ком су је они пропагирали . Становништво је незадовољно променама јер обећања која је нудила западна демократија нису испуњена, а у међувремену су на светло изашле многе лажи и преваре које су им сервиране. Након неприхватљивих активности, у Русији је забрањено деловање свим страним НВО и фондацијама. И у осталим бившим социјалистичким земљама, све чешће се јавно поставља питање шта се добило падом комунизма. Замена институција власти показала се неадекватном, јер су постављени кадрови које локална средина није прихватила и који раде само оно што им каже ММФ и Светска банка. Марионетски режими опстају искључиво уз помоћ притисака из иностранства. Условљавања на којима инсистира Запад, прихватања нових " демократских творевина", недвосмислено дају до знања да ће и по формалном пријему у ЕУ народи Јужне и Источне европе заувек остати грађани другог реда. Из тог разлога медијски наступ НВО према сопственим грађанима мора да буде усмерен на сузбијање идеја о отпору, уз обећања о бољем и лагоднијем животу по завршетку друштвених транзиција.

У пропагандном рату, лаж је присутна, пре свега у стандардним фазама оперативног наступа у циљу скретања пажње околине у погрешном правцу да би се створили услови за неометан извођење одређене акције. Једно од искустава које је српска Служба имала, копирајући методологију страних НВО, изгледало је овако:

Крајем 1995.године, после хрватске акције Олуја, католичке НВО су отпочеле пропагандну кампању са циљем да Србе из те области принуде на промену вероисповести. Кампања се сводила на прикривени ултиматум пласиран у форми молбе, да ће добровољном променом вере исказати лојалност хрватским властима и обезбедити себи пуну заштиту имовинских и грађанских права, која ће им под тим условима гарантовати Ватикан. Као одговор, уследила је контракампања Обавештајне управе југословенске Службе државне безбедности. Радило се о експерименталној акцији, осмишљеној према плановима Тависток института. Акција је носила кодни назив "Пророк", а реализовао ју је стручни тим формиран само за ту прилику:  проф.др Петар Бокун, мр Радомир Столица, мр Горан Матић, Душан Орловић (бивши начелник ДБ Републике Српске Крајине), два београдска новинара (чија имена се још увек не помињу) и Драган Филиповић (тада начелник Обавештајне управе ДБ Републике Србије). Акција је имала три циља : први- остваривање утицаја на колебљиви део српског становништва, посебно војно способну млађу популацију, други- дискредитација католичке цркве и Ватикана, и трећи- експериментално праћење резултата и стицање искустава за евентуално увођење праксе у будућим наступима Службе. За емитовање програма коришћена су три веома јака радио-предајника на подручију деловања. Пиратско убацивање у програм рађено је у време највеће слушаности (од 19.30 до 20.30) и то у трајању од 4 до 12 минута. Првих неколико дана емитовани су само популарни музички хитови, а онда су започели са блоковима говорних емисија које је читала спикерка монотоног гласа са хрватским акцентом. То су биле кратке приче које су се односиле на величање историје католичке цркве и вероватно не би привукле ничију пажњу да нису емитоване у ударном термину. Ефекат је био незнатан јер је већина слушалаца сматрала да се ради о случајној грешци мешања програма.

Друга прича односила се на католички хуманизам и канонско схватање човекољубља са констатацијом да од свих хришћанских цркава католичка томе придаје највећи значај. Ефекат је већ био осетан и постало је јасно да се неко намерно убацује у програм, али имајући у виду да је емитовање кратко трајало нико око тога није правио проблем.

Трећа прича била је посвећена католичким хуманитарним организацијама, њиховом раду и међународним признањима које су добиле за свој рад. Ефекат је био изнад очекивања. У срединама које су опсервиране као контролне групе православци су негодовали а католици су били презадовољни. 
Четврта прича односила се на хвалоспев поводом широке светске хуманитарне кампање коју је католичка црква водила ради помоћи особама оболелим од вируса ХИВ. Изнети су прецизни подаци о броју оболелих које су збринуле католичке здравствене институције, број акција за прикупљање новчаних прилога намењених зараженима и на крају делови из молитве папе за покој душе преминулима од те болести. Ефекти емитовања били су одлични. Организовани су састанци на којима је расправљано о емисији, а католички свештеници из околине говорили су да немају ништа са емисијом и да је вероватно покренута са неке више инстанце.

Пета прича је започела питањем: Због чега католичка црква посвећује толику пажњу зараженима од сиде ? Одмах је уследио и одговор, да је то због чињенице јер само у Ватикану око 1100 католичких званичника болује од те болести. Ефекат је био да су и православци и католици били затечени информацијом.

Шеста прича је уследила као објашњење  предходне, да је највероватнији разлог толиког броја оболелих у Ватикану тај што су међу католичким свештеницима хомосексуализам и педофилија уобичајене појаве, услед чега је и ризик од преношења болести знатно повећан. Ефекат је био такав да су католици почели да се окупљају у црквама и протествују због емитовања богохулних информација. Православци су то искористили као повод за подсмевање католицима.

Седма прича, која је иначе понављана следеће четитри емисије, била је кратка и садржала је само једно питање које је са музичким паузама понављано десетак пута : Да ли ће православци који промене вероисповест, по захтеву Ватикана, морати да промене и сексуално опредељење? Сада је свима било јасно да иза емисије стоје Срби. У свим контролним групама није било Срба који су показивали колебљивост у погледу промене вере.

Оно што је интересантно је шири одјек акције "Пророк" .  Највише руководство католичке цркве је упутило протест Слободану Милошевићу а протесту се прикључило и неколико амбасада страних земаља. Сви су инсистирали да актери акције буду ухапшени. Интересантно је да се на територији где је акција спроведена, у предходном периоду, догодило неколико инцидената напада на католичке свештенике и цркве. Ни један инцидент није изазвао ни приближну реакцију као акција ʺПророкʺ.

Очигледно се некоме у свету није свидела идеја да Срби користе методе Тависток института. Можда нам се не допада податак, али Матић и Бокун су наставили са оваквом праксом, додуше на домаћем терену и становништву...  

Немојте гледати ауторитет као истину, гледајте у истину као једини ауторитет.