СТВАРАЊЕ СЛИКЕ СТВАРНОСТИ

Невладине организације представљају један од кључних елемената пропаганде. Њихова улога је да својим "независним" статусом оправдају све оно што раде у интересу финансијера или да анатемишу власти у матичним земљама уколико нису кооперативне. Основни инструмент којим се служе су масовни медији преко којих пласирају селективну слику стварности. Зато, не треба да чуди што огроман део средстава НВО улажу у "независне" медије. Пропагандна активност коју спроводе усмерена је у више праваца. Први је према западној јавности, који обично дефинишу као "Међународна заједница", други  је према јавном мњењу држава у којима треба остварити утицај, трећи правац је према локалним срединама које су окарактерисане као прозападно орјентисане (пријатељске) и четврти према срединама које имају третман непријатељске стране. Такође, пропагандни наступ је прилагођен динамици и фазама одвијања процеса у одређеном региону. Основно оружје је добро осмишљена лаж, превара која садржи делимично истините елементе. Није редак случај да се користе и потпуне неистине како би се у датом тренутку постигао циљ. То се по правилу дешава када ситуација налаже хитно деловање, а деманти надлежних институција ће стићи након обављеног посла. Пионир у области савремене пропаганде, Јозеф Гебелс, је рекао: "Хиљаду пута поновљена лаж на крају ће постати истина". Те тезе доследно се придржавају и модерни креатори медија. Данас се отворено говори о многим лажима које су западни медији преко НВО пласирали светској јавности како би се придобила подршка за војни наступ према Југославији. Те лажи се са данашње временске дистанце третирају као успешна ратна лукавства и мудро осмишљене политичке обмане.  Савремени рат се углавном добија или губи у менталној сфери, медијским пропагандним надметањем и обманама. Џејми Шеј, пртпарол НАТО-а у време напада на Југославију каже: "Јавно мњење није тешко мобилисати ако умемо да случај начинимо убедљивим. Владе морају благовремено припремити своју јавност пре него што лансирају неку операцију, јер ће се у супротном суочити са суженим маневарским простором. Владама су медији потребни да би убедили јавно мњење да нешто схвате онолико озбиљно колико то чине они сами. Из Босне су нам биле потребне слике масакра на Маркалама да би смо убедили јавно мњење да је дошло време за ваздушну интервенцију". Шеј не помиње како су то постигли, а данас се увелико изучава  као пример успешне пропагандне акције, да су муслимани уз  помоћ америчких НВО исценирали тај догађај. Како данас и сами муслимани потврђују, у време инцидента на Маркалама  није било ратних дејстава, па су морали да узимају тела страдалих у саобраћајним несрећама из сарајевске мртвачнице да би их приказали као "недужне жртве српских злочина". Сличан сценарио примењен је приликом режирања другог  инцидента, који је пресудно утицао за пребацивање ратне кривице на Србе, наводног масакра муслиманских цивила у улици Васе Мискина у Сарајеву. Према тврђењу надлежних представника у Савету безбедности, УН извештај који је достављен генерално секретару УН Бутросу Галију, садржао је чињенице које су јасно указивале да се ради о исценираном инциденту. Он тај извештај није јавно презентовао, јер да јесте, резолуција која је тада донета против Југославије никада не би била изгласана.

У својим мемоарима, бивши командант УН снага за Босну Луис Мекензи, каже: "Све информације које су послужиле као покриће за бомбардовање Срба, испоставиле су се као тешки фалсификати. Ми смо ти  који смо у одсудном тренутку помогли шиптарима и подржали њихову насилну кампању за етнички чисто Косово. Никада их нисмо окривили за насиље деведесетих година. И даље их представљамо као жртве, иако чињенице говоре супротно. Замислите каква ће то бити порука охрабрења другим терористичким покретима у свету који траже независност... "

Пресудну улогу у пропагандним преварама имале су НВО и "независни" медији, који су стали иза аутентичности пласираних лажи, дајући могућност да се пред међународним јавним мњењем иступи са констатацијом "потврђено из српских извора".

Када је у питању Србија, пропагандне манипулације са избеглицама, тзв жртвама полицијског насиља и другим облицима кршења људских или хуманитарних права, спадале су у дневне активности медија. Уобичајени шаблон је приказивање крупних планова уплаканих, несрећних људи, најчешће сниманих телеобјективом на некој породичној сахрани. Касније се ти снимци монтирају са снимцима уличних протеста, дајући материјалу ефекат бруталности који никога не може оставити равнодушним.

Један случај такве монтаже се посебно издваја. Ради се о случају који се обично назива "концентрациони логор за муслимане", чији су снимци обишли цео свет. Измишљени српски концентрациони логор намењен муслиманима наводно је снимљен у Трнопољу. Новинарка Педи Маршал из ТВ куће Ај-Ти-Ен (ITN), ушла је у кавез од бодљикаве жице којим је било ограђено неко стовариште грађевинског материјала и са унутрашње стране, кроз жицу, разговарала са муслиманским "заробљеницима". Касније је откривено да саговорници уопште нису били муслимани, већ Срби, откривено је и како је снимак направљен, али било је касно, снимци су већ обишли свет и узбуркали јавност.

Морамо да поменемо и руског аналитичара Владимира Волкова који у својој студији "Дезинформација-од тројанског коња до интернета" износи доста карактеристичних примера анти српске пропаганде, између осталог и:

-фотографија мајке, представљене као ожалошће Хрватице у подножју крста на гробу свог сина. На крсту је име исписано ћирилицом...

-фотографија масакрираног хрватског војника, са бурмом на десној руци...

-фотографија сељанке са пушком иза које иде дете, представљени као муслиманске избеглице. Дете на глави носи шајкачу...

-фотографија групе агресивних војника, представљених као српска паравојна формација. На униформама носе ознаке хрватске војске...

-снимак муслимана заробљеног у српском логору. Човек је касније идентификован као Бранко Велеч, официр ЈНА, заробљеник у муслиманском логору...

-филмска репортажа о трагедији убијене муслиманске деце, завршава се сахраном по православним обичајима... 

Од тренутка када су западни интереси остварили значајан продор у Србији 2000.године, антисрпска кампања постала је још интензивнија јер је требало оправдати злочине које је починио НАТО. Своје деловање, углавном, су правдали српским злочинима, а на унутрашњем плану дискредитовањем српских патриота. Ситуација у Србији је постала таква, да било ко у име неке НВО може да изнесе сумње у постојање локација где су извршени "масовни злочини". Након тога, људи се хапсе и испоручују Међународном суду правде са паушалним и уопштеним оптужницама. Оптуженом се не даје прилика да изнесе своје ставове, а свака овдашња иницијатива да се оптужени одбране, од стране НВО бива проглашена "примитивним нападом на демократију".

Још увек актуелан случај српског злочина је и Сребреница. Трибунал у Хагу је првобитно покренуо поступак за убиство 700 хиљада људи. У даљем поступку цифра је смањена на 70 хиљада, да би тренутно била актуелна бројка од око 6 хиљада жртава. Лицитирање се реализује посредством извештаја НВО "надлежних" за такве случајеве. Снаге НАТО су у међувремену успеле да пронађу остатке неколико стотина жртава... НВО из Србије инсистирају да се "сребренички случај" прогласи за ратни злочин и геноцид, негирајући при томе сваки покушај презентовања чињеница:

-да је француско Министарство иностраних послова објавило податке о таквом расплету ситуације на подручију Сребренице, две године пре критичног догађаја

-да је америчка војна обавештајна служба ДИА, 1993.године довела на подручије Сребренице око 2000 авганистанских, иранских и мароканских муџахедина који су ту опремани и обучавани. У међувремену је над њима изгубљена контрола па су проглашени дугорочном потенцијалном опасношћу по снаге алијансе

-да је између НАТО снага у саставу УН и снага Републике Српске договорено да српска војска преузме на себе чишћење терена око Сребренице од муслиманских паравојних јединица

-да су снаге Републике Српске  у зону дејстава уведене у садејству са холандским батаљоном из састава УН, које су пратиле развој целе акције

-да је том приликом ликвидирано неколико стотина припадника муслиманских паравојних формација,

Међу којима није било цивила.

На унутрашњем политичком плану, пропаганда НВО углавном је усмерена на изналажење оправдања издаје, нарочито у Србији, где је демократија стигла заједно са НАТО бомбама. Појавило се много текстова у којима се доказује (угавном од стране НВО) да је издаја превазиђен појам, да издајници не постоје и да су измишљотина противника демократије. Код колонијалиста се сматра нормалним да се оде код непријатеља и захтева интензивније бомбардовање, а да се тај поступак карактерише као полтика у интересу народа и у духу времена. 

Проблем правдања поступака против државе није једини, трба оправдати много тога да би се остало на власти. Запажа се интензивна појава регионалног повезивања НВО на пропагандном плану, јер их је ситуација натерала да једни друге међусобно хвале и подржавају. Оно што их је натерало на такав поступак је то што се испоставило да реконструкција друштвених система у евроазијском региону не иде баш у правцу у ком су је они пропагирали . Становништво је незадовољно променама јер обећања која је нудила западна демократија нису испуњена, а у међувремену су на светло изашле многе лажи и преваре које су им сервиране. Након неприхватљивих активности, у Русији је забрањено деловање свим страним НВО и фондацијама. И у осталим бившим социјалистичким земљама, све чешће се јавно поставља питање шта се добило падом комунизма. Замена институција власти показала се неадекватном, јер су постављени кадрови које локална средина није прихватила и који раде само оно што им каже ММФ и Светска банка. Марионетски режими опстају искључиво уз помоћ притисака из иностранства. Условљавања на којима инсистира Запад, прихватања нових " демократских творевина", недвосмислено дају до знања да ће и по формалном пријему у ЕУ народи Јужне и Источне европе заувек остати грађани другог реда. Из тог разлога медијски наступ НВО према сопственим грађанима мора да буде усмерен на сузбијање идеја о отпору, уз обећања о бољем и лагоднијем животу по завршетку друштвених транзиција.

У пропагандном рату, лаж је присутна, пре свега у стандардним фазама оперативног наступа у циљу скретања пажње околине у погрешном правцу да би се створили услови за неометан извођење одређене акције. Једно од искустава које је српска Служба имала, копирајући методологију страних НВО, изгледало је овако:

Крајем 1995.године, после хрватске акције Олуја, католичке НВО су отпочеле пропагандну кампању са циљем да Србе из те области принуде на промену вероисповести. Кампања се сводила на прикривени ултиматум пласиран у форми молбе, да ће добровољном променом вере исказати лојалност хрватским властима и обезбедити себи пуну заштиту имовинских и грађанских права, која ће им под тим условима гарантовати Ватикан. Као одговор, уследила је контракампања Обавештајне управе југословенске Службе државне безбедности. Радило се о експерименталној акцији, осмишљеној према плановима Тависток института. Акција је носила кодни назив "Пророк", а реализовао ју је стручни тим формиран само за ту прилику:  проф.др Петар Бокун, мр Радомир Столица, мр Горан Матић, Душан Орловић (бивши начелник ДБ Републике Српске Крајине), два београдска новинара (чија имена се још увек не помињу) и Драган Филиповић (тада начелник Обавештајне управе ДБ Републике Србије). Акција је имала три циља : први- остваривање утицаја на колебљиви део српског становништва, посебно војно способну млађу популацију, други- дискредитација католичке цркве и Ватикана, и трећи- експериментално праћење резултата и стицање искустава за евентуално увођење праксе у будућим наступима Службе. За емитовање програма коришћена су три веома јака радио-предајника на подручију деловања. Пиратско убацивање у програм рађено је у време највеће слушаности (од 19.30 до 20.30) и то у трајању од 4 до 12 минута. Првих неколико дана емитовани су само популарни музички хитови, а онда су започели са блоковима говорних емисија које је читала спикерка монотоног гласа са хрватским акцентом. То су биле кратке приче које су се односиле на величање историје католичке цркве и вероватно не би привукле ничију пажњу да нису емитоване у ударном термину. Ефекат је био незнатан јер је већина слушалаца сматрала да се ради о случајној грешци мешања програма.

Друга прича односила се на католички хуманизам и канонско схватање човекољубља са констатацијом да од свих хришћанских цркава католичка томе придаје највећи значај. Ефекат је већ био осетан и постало је јасно да се неко намерно убацује у програм, али имајући у виду да је емитовање кратко трајало нико око тога није правио проблем.

Трећа прича била је посвећена католичким хуманитарним организацијама, њиховом раду и међународним признањима које су добиле за свој рад. Ефекат је био изнад очекивања. У срединама које су опсервиране као контролне групе православци су негодовали а католици су били презадовољни. 
Четврта прича односила се на хвалоспев поводом широке светске хуманитарне кампање коју је католичка црква водила ради помоћи особама оболелим од вируса ХИВ. Изнети су прецизни подаци о броју оболелих које су збринуле католичке здравствене институције, број акција за прикупљање новчаних прилога намењених зараженима и на крају делови из молитве папе за покој душе преминулима од те болести. Ефекти емитовања били су одлични. Организовани су састанци на којима је расправљано о емисији, а католички свештеници из околине говорили су да немају ништа са емисијом и да је вероватно покренута са неке више инстанце.

Пета прича је започела питањем: Због чега католичка црква посвећује толику пажњу зараженима од сиде ? Одмах је уследио и одговор, да је то због чињенице јер само у Ватикану око 1100 католичких званичника болује од те болести. Ефекат је био да су и православци и католици били затечени информацијом.

Шеста прича је уследила као објашњење  предходне, да је највероватнији разлог толиког броја оболелих у Ватикану тај што су међу католичким свештеницима хомосексуализам и педофилија уобичајене појаве, услед чега је и ризик од преношења болести знатно повећан. Ефекат је био такав да су католици почели да се окупљају у црквама и протествују због емитовања богохулних информација. Православци су то искористили као повод за подсмевање католицима.

Седма прича, која је иначе понављана следеће четитри емисије, била је кратка и садржала је само једно питање које је са музичким паузама понављано десетак пута : Да ли ће православци који промене вероисповест, по захтеву Ватикана, морати да промене и сексуално опредељење? Сада је свима било јасно да иза емисије стоје Срби. У свим контролним групама није било Срба који су показивали колебљивост у погледу промене вере.

Оно што је интересантно је шири одјек акције "Пророк" .  Највише руководство католичке цркве је упутило протест Слободану Милошевићу а протесту се прикључило и неколико амбасада страних земаља. Сви су инсистирали да актери акције буду ухапшени. Интересантно је да се на територији где је акција спроведена, у предходном периоду, догодило неколико инцидената напада на католичке свештенике и цркве. Ни један инцидент није изазвао ни приближну реакцију као акција ʺПророкʺ.

Очигледно се некоме у свету није свидела идеја да Срби користе методе Тависток института. Можда нам се не допада податак, али Матић и Бокун су наставили са оваквом праксом, додуше на домаћем терену и становништву...  

Немојте гледати ауторитет као истину, гледајте у истину као једини ауторитет.

НВО - КАКО И ЗАШТО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО

Када кажемо невладина организација (НВО) обично пoмислимо на реализацију неког пројекта хуманитарног карактера. Међутим, невладине организације имају веома значајну  улогу на плану унутрашњих политичких притисака. Ове, релативно нове политичке творевине осмишљене су да у интересу западних влада, дестабилизују, прилагоде, оборе  или замене националне владе својих земаља. Називају се невладине јер се подразумева да локална власт државе у којој делују неће имати никакав утицај и контролу над њима. Оне представљају основне ћелије за ширење утицаја и постизање циљева који су у интересу оснивача. Само на иницијативу САД, основано је на хиљаде таквих организација, института, фондација, форума, асоцијација који се баве хуманитарним активностима, изучавањем фолклора, заштитом природе и сл. Захваљујући чињеници да ʺко плаћа, тај се питаʺ, Американци постављају кадрове уз стриктна упутства о правцима и начинима деловања, при чему им статус невладине организације пуну легализацију за боравак, кретање и активности. Из почетка, неприметно и ненаметљиво покрећу одређена питања у домаћој и светској јавности, да би се временом потпуно укључиле, а затим и наметнуле локалним политичким токовима, потенцирајући информације, полуинформације и дезинформације на одређене теме и проблеме а у складу са потребама налогодаваца (финансијера). По функционалном концепту, НВО су засноване на испробаној доктрини специјалног рата, са свим обавешетајним, субверзивно-пропагандним, а у неким случајевима и паравојним карактеристикама. Превасходни циљ је да као легалне институције, иницирају (или сценирају) унутрашњу кризу која ће послужити као повод за интернационализацију проблема, односно, као оправдање за спољну међународну интервенцију. Након интервенције, њихови задаци се преусмеравају на политичке промене и демократизацију друштва. Тако све оно, што се десило народу Југославије, може бити добра поука другим земљама и народима који због свог геостратешког положаја могу бити на мети западних сила...

Као посебан облик институционалног деловања невладине организације су осмишљене првих година након Другог светског рата у Великој Британији. Британцима је половином двадесетог века постало јасно да оружану силу, на којој је почивала њихова дотадашња колонијална власт у многим земљама, треба заменити неким другим видом утицаја. Поставило се питање како једну земљу за чију су територију заинтересовани (због природних или привредних ресурса, геостратешког положаја...) довести у позицију да добровољно прихвати страну доминацију, доживљавајући  власт странаца као пожељну солуцију за остваривање сопствених интереса. Тај задатак поверен је еминентним стручњацима из области социологије и психологије ради осмишљавања метода и техника уобличавања масовног јавног мишљења. У самом старту, дефинисани су предуслови  које морају да испуњавају институције ангажоване на реализацији оваквих пројеката. Први предуслов је био обавезна формална независност од државне администрације. Њихов рад подразумева низ активности које су у супротности са основним етичким и правним нормама и ни једна заинтересована администрација (првенствено Британска и Америчка) није желела да улази у ризике компромитовања. Такође, независност од државне администрације давала је могућност иступања као непристрасног фактора. Други предуслов је била финансијска ʺнезависностʺ. У ту сврху ангажовани су приватни фондови појединаца и корпорација који су иначе имали највећу корист од ангажовања НВО. У послове НВО, у великом броју случајева појавиће се и државе као финансијери али такви потези се маскирају преко више посредника како би се прикрили трагови у случају да реализација неког пројекта крене нежељеним током.

Прва организација те врсте био је Тависток институт из Лондона. Основно поље њиховог деловања биле су социјалне и друштвене кризе. Основ истраживања представљао је пројекат Шок будућности, развијен као научни метод манипулисања читавим популацијским групама. Шок будућности се описује као низ друштвених догађаја који долазе тако брзо да људски мозак не може да их апсорбује као информацију, јер је доказано да постоје јасне границе промена које је човек у стању да схвати и прихвати. После непрестаног излагања шоковима популацијска циљна група одлучује да више не жели да прави никакав избор.  Колективна ментална презасићеност резултира апатијом, којој предходе повремени изливи беса и протеста. Таква популација постаје лако подложна контроли и послушности, па без протеста следи сугестије са стране. Шок будућности се дефинише као специфичан ментални стрес који настаје преоптерећењем механизма за доношење одлука у људском мозгу и генерално се препоручује као оптимално средство за изазивање криза масовне несигурности. Према Тавистоковом упутству, постоје три реакције на стрес : прва је површност, нападнута популација се брани паролама не идентификујући узрок кризе и зато не чини ништа и криза се продужава.  Друга реакција је фрагментација, која се јавља настављањем кризе и урушавањем друштвеног поретка. Трећа реакција је самореализација (или самоосујећење) када популација окреће леђа кризи уз неприлагођени одговор. Према главном теоретичару Тависток Института, Курту Левину, једна од основних техника за сламање морала састоји се у томе да се особа (популација) држи у неизвесности у којим се околностима налази и шта може да очекује. То се постиже честим осцилацијама између оштрих дисциплинских мера и обећања доброг поступања, заједно са ширењем контрадикторних информација. Под тим условима чак и они појединци који имају јасне циљеве остају паралисани оштрим унутрашњим сукобом око тога шта да предузму. Временом се Тависток институт развио у мрежу научних установа са истим циљевима. Између осталих то су Међународни институт за стратешке студије, специјализован за црне операције и изазивање криза; Институт за политичке студије чији огранци делују у многим земљама са циљем ширења дезинформација.

Прве НВО типа Тависток института у Америци се појављују 1946.године. За нови приступ ширењу утицаја највише је био заинтересован нафтни магнат Роберт Андерсон, у оквиру чије компаније АРКО је основан Аспенов институт за истраживање тржишта. Међутим, показало се да Аспенов институт нема капацитете који задовољавају потребе, па је у сарадњи са Тависток институтом формиран Стенфорд истраживачки институт, са преко 4000 хиљаде запослених и буџетом око 160 милиона долара. Већ педесетих година  Аспенов институт, ступа у заједничке пројекте са Пентагоном и Централном обавештајном агенцијом. Један од њихових највећих заједничких  пројеката започет је 1958.године, када је генерал Џон Фостер из Министарства одбране САД наручио за потребе Пентагона научну студију која би обезбедила предност технолошког изненађења. Оквирни захтев односио се на то како да се сама социјална и природна околина непријатеља искористи као оружје што је подразумевало широк дијапазон истраживања. Мада званично никада није регистрован у списковима организација које раде за потребе Владе САД, од 1980.године, преко 60% свих пројеката Стенфорд института усмерени су на војно-безбедносне државне аспекте. Данас се посебно истичу два Стенфордова пројекта : Програм за пословну шпијунажу и програм Мењање слике човека кроз који се спроводи шири геополитички наступ према другим земљама.

Процењује се да је данас на територији САД регистровано преко милион НВО, а неке од најутицајнијих и са најбољом мрежом су:

-Удружење за хуманистичку психологију (Association for Humanistic Psychology). Ова организација развила је пројекат социјалног инжињеринга , као метода осмишљеног да изазове корените промене у групној оријентацији према социјалним, економским, религијским и политичким догађајима, до те мере да циљна група поверује да су наметнута мишљења и погледи њихови сопствени.

-Центар за изучавање демократских институција (Center for the Study of Democratic Institutions). Њихови стручњаци Хари Ешмор и Френк Кели предводили су  тимове научника са циљем осмишљавања програма за наметање идеја о неопходности спровођења социјалних реформи либералног типа, закамуфлираних иза ʺдемократске идеологијеʺ .

-Фридом Хаус (Freedom House), данас једна од водећих НВО у свету. Приликом формирања, на чело организације постављен је Џејмс Носли, функционер службе ЦИА. У почетку, њихов циљ је био ширење просоцијалистичких дезинформација међу америчким радницима, а касније је деловање проширено на остваривање глобалног утицаја преко наметања ʺдемократске идеологијеʺ и ʺзаштите људских праваʺ.

Национална задужбина за демократију (Ntional Endowment for Democracy NED), који уобичајено служи за формирање НВО у многим земљама. Има своја седишта у америчким амбасадама широм света. Обухвата  две основне групације: Национални демократски институт (NDI), на чијем је челу Медлин Олбрајт и Међународни републикански институт (IRI). Под директном је координацијом службе ЦИА.

-Фонд за отворено друштво,  међународна организација коју је основао Џорџ Сорош у оквиру своје приватне фондације. То је јавно експонирана мрежа са искључивим циљем довођења на власт проамеричких групација и појединаца у изабраним земљама. Практично, нема социјалистичке земље у којој је вршена промена власти а да иза тога није стајала Сорошева организација.

-Дајнкорп (DynCorp),  обавештајно-безбедносна НВО, настала после Другог светског рата. До данас је постала трећа компанија по богатству у САД. Запошљава преко 18000 хиљада стручњака ангажованих на пословима од примене високе обавештајне технологије до извођења субверзивних операција широм света. Примања њихових службенка ангажованих по једногодишњем уговору на простору бивше СФРЈ била су око 85 000 долара плус теренски трешкови. Од самог оснивања је под уговором са Стејт департментом, Пентагоном и ЦИА. Најважнији сектор им је Управа за међународне односе са седиштем у војној бази Форт Ворт у Тексасу.

-Међународна кризна група (International Crisis Group), коју је основао бивши амерички амбасадор у Турској Мортон Абрамовиц. Располажу годишњим фондом од око 100 милиона долара, обезбеђених од глобалистичких извора. Као главни финансијер појављује се Џорџ Сорош. Створени су да би се наводно бавили превенцијом криза, међутим основни посао им је распиривање истих. Има релативно мали број чланова али су сви високо рангиране личности, претежно дипломате. Посебно је присутна на Балкану.

-Центар за ненасилни отпор. То је релативно нова НВО ослоњена на искуства Стенфорда, а финансирана углавном из фондова Међународног републиканског института. Овај центар је осмислио метод ненасилног поступка преузимања власти иницирањем масовних грађанских и студентских протеста. Акцијама ове организације непосредно руководи пензионисани обавештајац Роберт Хелви. Имајући у виду да се ради о организацији чији је основни задатак изазивање криза и сукоба ниског интензитета, сама њена појава на територији неке државе је сигуран знак да ће ту доћи до крупних политичких проблема.

До осамдесетих година прошлог века, наступ НВО имао је упечатљиву антикомунистичку црту. По паду комунизма, принципи функционисања остали су исти, само је идеолошка обојеност наступа промењена и представљена флоскулом ʺсупротстављања недемократским, националистичким и аутократским владавинамаʺ што је остало као синоним за сваку власт која није по вољи запада. Начин на који су НВО улазиле у независне државе само је у почетку био компликован. Временом је постајало све лакше, док на крају нису почеле да се појављују уз вољну или прећутну сагласност Влада домаћина које је требало да обарају.Свака економска или технолошка помоћ коју је нека земља тражила од Запада или прихватала као добронамерну понуду, условљена је упућивањем те помоћи посредством неке од НВО.Тако су прве НВО свој продор у социјалистичке земље направиле преко Америчког сервиса за информисање (USIS) и Америчке агенције за међународни развој (USAID). Други начин продора је преко закамуфлираних, фиктивно образлаганих,  позива локалних институција економског, социјалног, образовног или научног профила уз обавезну асистенцију корумпираних службеника из политичког врха земље домаћина. Последњих година, кључну улогу у пласману Западних НВО имају Уједињене нације, препуштајући им монопол над ʺхуманитарним мисијамаʺ и допуштајући да се под изговором ʺборбе за мирʺ мешају у унутрашње ствари држава. Практично, свака земља чланством у ОУН обавезује се да толерише такве активности.

Светску мрежу НВО је веома тешко са сигурношћу реконструисати. Међусобна субординација је најчешће прикривена јер се везаност за централу и изворе финансирања остварује преко посредника. Треба имати у виду да су многе организације формиране за један конкретан посао, а одмах затим угашене уз преусмеравање надлежности на другу организацију. Посебан проблем код праћења њихових активности представљају Асоцијације НВО чијом се регистрацијом истовремено региструје и десетине других организација. Повезивање НВО у светску мрежу интензивирано је у последњих неколико година на иницијативу ОУН-а, ОЕБС-а и Савета Европе који су својим званичним документима дали обавезујућу препоруку земљама чланицама да се ангажују на том плану.

Добар пример разгранатости НВО је Фридом Хаус. Ширење њених испостава одвија се кроз званичну државну помоћ коју америчка Влада упућује  појединим земљама преко дипломатских канала Америчке агенције за међонародни развој (USAID) у оквиру ʺразвоја стабилног друштва, демократских институција, хуманитарног праваʺ и сл. Фридом Хаус тако званично региструје своју експозитутру, упошљава кадрове и обавља потребна истраживања из области ʺправа човекаʺ, ʺдемократских слободаʺ, ʺнезависних медијаʺ...од чијих резултата зависи да ли ће дотична земља добити кредите од Светске банке, повлашћен положај код ММФ-а и сличне бенефиције. Легализација поменутих истраживања омогућава јој неометано ступање у контакт са опозиционим и сличним структурама које претендују обарању система, чиме се Фридом Хаус директно укључује у унутрашње политичке токове земље домаћина. У различитим фазама наступа Фридом Хаус се ослања на усаглашено деловање са другим западним НВО, па је понекад тешко разлучити ко је чија експозитура. На пример, у готово свим бившим социјалистичким земљама у којима је дошло до преврата, као њихов главни финансијер појављивао се Џорџ Сорош. Такође, у оквиру активности Фридом Хауса, приликом рушења система у СФРЈ, а касније и приликом покушаја преузимња власти у Зимбабвеу, као организатор активности појављује се амерички Центар за ненасилни отпор чије је руководство било окупљено око Фридом Хауса, тако да се тешко може прецизирати коју од ових организација окарактерисати као одговорну. Други карактеристичан пример светске мреже НВО је ланац институција из састава Сорош фондације која је преко тридесет година остваривала доминантан утицај на опозиционе структуре у свим бившим социјалистичким земљама.  Мада Сорош званично тврди да његова фондација никада није учествовала у политичким превратима, један од директора фондације, Бега Руса, недавно је изјавио да је за финансирање опозиционих лидера и медија у Србији неколико година издвајано око 50 милиона долара годишње. Сорош се није ослањао на продор преко америчких дипломатских прпорука и условљавања већ је најчешће наступао самостално, дајући значајна финансијска средства локалним научним и образовним установама без политичког притиска. Временом су управо те установе постале главни заговорници његових интереса. Неколико генерација високо котираних стручњака, његових стипендиста, спонтано су се наметнули као ауторитети у источној Европи. Данас ти људи представљају окосницу ʺдемократских Владаʺ. Перфидност наступа НВО огледа се између осталог и у чињеници да конкретни подаци о њиховој непријатељској делатности постају видљиви тек када у некој земљи изврше преузимање власти.  Наравно да су угрожене државе доста тога знале и раније, али нису могле (или нису смеле) да реагују. Околности под којима делују НВО увек су такве да државном врху не преостаје ништа друго него да остану пасивни. Непријатељско деловање таквих организација спроводи се на такав начин , да га је веома тешко у кривично-правном смислу доказати и процесуирати. До данас, није се појавио податак да је припадник неке прозападне НВО, у било којој земљи осуђен, али зато, постоји обиље података о шпијунима из тих организација који су у државама деловања постали министри или чак премијери.

Немојте гледати ауторитет као истину, гледајте у истину као једини ауторитет.

РУШЕЊЕ КУЛА БЛИЗНАКИЊА - УРБАНИ МИТ

Изгладало је као једна од оних сцена када старе зграде минирају динамитом. Сви који су некад присуствовали намерном рушењу зграде знају да ако ћете то да радите, морате да делујете по инфраструктури зграде и да је тако срушите. Начин на који је зграда пала је, чини се, резултат нечега што је било планирано.

Није случајно да се тек тако десило да је први, а затим и други торањ пао на потпуно исти начин.

Како су успели то да ураде, не знамо. Зграда се претворила у прашину. Не може да се нађе сто, не може да се нађе столица, не може да се нађе телефон или компјутер. Највећи комад телефона који је пронађен био је део тастатуре величине кутије шибица. Бетон се потпуно распршио. Густа прашина, 5-10 цм дебљине. Бетон се једноставно распршио.

Мит о 11. септембру:

Деветнаест Осама бин Ладенових отмичара наоружаних перорезима, отело је 4 путничка авиона и избегавајући Систем ваздушне одбране (НОРАД) успели су да погоде 75% својих мета. Као резултат тога, срушили су се торњеви Светског трговинског центра 1, 2 и 7 услед структуралног квара изазваног ватром а на основу "палачинка" ефекта, док је авион који је погодио Пентагон испарио одмах по удару, исто као и авион који се срушио у Шенксвилу. Комисија за 11. септембар је потврдила да није било наговештаја о овом терористичком чину док су многоструки пропусти у систему одбране онемогућили адекватан одговор на овај напад.

...није било наговештаја...

>>Мислим да нико није могао да предвиди да ће да употребе авионе као ракете, отете авионе као ракете....нико у овој влади, а мислим да нико ни у прошлој влади није могао да предвиди да ће авионима налетати на зграде<< (Џорџ Буш Млађи).

"УСА Тудеј" пише да је током две године пре 11. Септембра НОРАД вршио вежбе симулирајући отимање авиона и користећи их као оружје, а једна од мета био је и Светски трговински центар.

 Према стандардом поступку деловања, уколико контрола лета опази било шта што указује на могућу отмицу авиона, контролори одмах треба да обавесте надређене. Ако се проблем не може решити у

року од око једног минута, надређено особље треба да затражи од НОРАД-а (Северноамеричке контроле ваздушног простора) да одмах пошаље борбене авионе и да сазнају о чему се ради. НОРАД тада издаје такву наредбу најближој војној ваздушној бази.И, иако је ловцима обично потребно око 10 минута да изврше пресретање, у овом случају прошло је 80-ак минута пре него што су авиони уопште били у ваздуху. То је зачуђујућа неправилност. Ниједан једини пресретач америчке авијације није полетео док није већ било прекасно. Шта ако су били толико збуњени, и то намерно, да једноставно нису били у стању да реагују? Разлог због којег нису знали где да иду је био у великом броју сличних и преклапајућих војних вежби које су биле у току, доводећи до уметања лажних сигнала на радарима

у северо-источном сектору ваздушне одбране.

Један део транскрипта разговора између НОРАД-а и ваздушне одбране Североисток

НОРАД: Контрола лета у Бостону, имамо проблем. Отет је авион и лети према Њу Јорку. Требало би неко да подигне ловце у ваздух, можете ли нам помоћи?

ВАЗДУШНА ОДБРАНА, СЕВЕРОИСТОК: Је ли то стварно или је вежба?

Још је једна вежба била у току - "Обазриви ратник", која је у ствари, позивајући се на НОРАД-ов извор,

била симулацијска вежба отмице авиона, а која је трајала паралелно са осталим војним вежбама. Са само 8 авиона на располагању, који се иначе увек шаљу у паровима, требало је да реагују на 22 могуће отмице авиона тог септембарског јутра, а уз то нису могли да разликују симулације од оних правих отмица.

НОРАД је 2000. године имао 67 пресретачких мисија са 100% тачности. 11. септембра имали су 4 грешке у истом дану. Тога јутра главнокомандујући НОРАД-а био је Дик Чејни, руководећи операцијама из подземног бункера Беле Куће. Улетање отетог авиона у зграде био је сценарио у барем једној од многобројних војних вежби тога јутра.

Када су се Буш и Чејни састали са Комисијом, то је било могуће само под њиховим условима:

- Појавили су се заједно

- Нису били под заклетвом

- Није било дозвољено присуство штампи

и члановима фамилије страдалих

- Није био дозвољен било какав облик снимања

- Није било дозвољено узимање транскрипта

 У поверљивим документима са Филипина до којих је дошао СИ ЕН ЕН, јасно је описан план:

"...укрцаће се на било који амерички путнички авион, провалиће у пилотску кабину и срушиће се на главни штаб ЦИА-е." Остале зграде на мети - Пентагон и Светски трговински центар.

Све анти-терористичке лампице су гореле црвено... наговештаји да се припрема скори напад били су

тако озбиљни да је нешто хитно требало да се уради, то је било тако очито.

Уместо тога председник Џорџ Буш одлази на једномесечни одмор.

...19 отмичара...

Шеф пакистанске обавештајне службе (ИСИ), Махмуд Ахмед затражио је од Шеика Омара да Мохамеду Ати, главном отмичару авиона, пошаље чек на 100.000 долара. ...Мохамед Ата је примио новац телеграмски, преко Пакистана. Верује се да је човек који је послао новац Ати Шеик Ахмед Омар Саед.

Шеик Омар је признао да га је подржавала пакистанска обавештајна служба - ИСИ. Никада није спроведена истрага о томе зашто је генерал Ахмед наредио исплату 100.000 долара Мохамеду Ати. У јутро 11. септембра, представници владе САД-а су доручковали  са ген. Ахмедом у Вашингтону.

Комисија за 11. септембар је у свом службеном извештају оценила да је финансирање напада "од мале важности". Саопштено је да се на сваком од отетих авиона налазило 4 или 5 отмичара. Ако је то тако, њихова имена би требало да се налазе на списку путника. Али списак путника који је објављен не

само да не садржи имена наводних отмичара већ не садржи нити једно арапско име.  Чини се да су и докази подметани. Пасош једног од отмичара, на линији 11, је наводно пронађен у рушевинама.

...пролази кроз експлозију, кроз труп авиона, кроз пламен који топи метал и и пада на земљу неоштећен.

Али нешто се десило. 6 месеци причају о том пасошу, мислили смо да је то неумитан доказ, а онда се власник пасоша појављује жив!

Неколицина од тих 19 људи је још увек живо. ФБИ до дан данас није ревидирала своју листу.

Не постоји нити један доказ који повезује било којег живог или мртвог "отмичара" са Осамом бин Ладеном.

Јануар 2001. Бушова администрација наређује ФБИ-у и осталим обавештајним службама да прекину истрагу која се тицала бин Ладенове фамилије, укључујући двојицу рођака Осаме бин Ладена који су живели, погодите где!  у граду Фаллс Чурч у Вирџинији, тачно поред главног штаба ЦИА-е. Када је већ имао статус америчког најтраженијег криминалца,  Осама је кажу провео две недеље у једној америчкој болници у Дубаиу, где га је лечио амерички лекар и где су га посећивали локални агенти ЦИА-е. Нисмо видели ниједан једини доказ који би директно повезивао Осаму бин Ладена са планирањем напада 11. септембра.

1976. године Осамин старији брат Салим бин Ладен је унајмио тексашанина Џима Бата да руководи инвестицијама бин Ладен фамилије у САД-у. Исти тај Џим Бат је блиски, дугогодишњи пријатељ Џорџа Буша млађег. Везе између Бушових и бин Ладенових постају много јасније када се зна за пут у Саудијску Арабију на који је Џорџ Буш старији отишао 1998. и 2000. године да би се срео са бин Ладенима у име Групације Карлајл. 11. септембра у јутро, Џорџ Буш старији је у својству преговарача Групације Карлајл

био на састанку са Сафигом бин Ладеном, Осаминим старијим братом. Групација Карлајл је једна од

највећих снабдевача наоружањем на свету која наставља да убире огроман профит од постсептембарског

"рата против тероризма", као и од ратова у Авганистану и Ираку.

...Пентагон...

Како ико може да авионом од 60 тона, широким 38 и високим 13 метара, пролети  кроз шуму стубова расвете, семафора и сл. Не сруши ништа и удари авионом у подножије зида Пентагона ?

Речено је да је авион, пре него што је ударио у Пентагон, извршио маневар спиралног понирања од 270 степени?! Након удара, нема седишта, нема пртљага, нема тела. Ништа осим цигала и остатака плочника.

Једини видљиви остаци авиона након удара могли су се прикупити рукама. Службено објашњење свега овога је да је врелина млазног горива дезинтегрисала авион. Авион на линији 77 је имао два Ролс Ројс мотора израђених од челика и титанијума, сваки је тежио 6 тона. Физички  је немогуће да млазно гориво претвори 12 тона челика и титанијума у пару. Такође, речено је да су тела идентификована или по отисцима прстију или на основу ДНК, што је врло занимљиво, ватра која дезинтегрише титанијум али оставља отиске прстију... Агенти Владе су убрзо после удара покупили и однели све остатке. Читав травњак је прекривен песком и шљунком тако да је сваки преостали форензички доказ

буквално сакривен. Снимци осматрачких камера, који би стварно показали шта је ударило у Пентагон

конфисковани су од стране ФБИ-а а Министарство правде до дан данас одбија да их објави.

И, да, још један занимљив податак, током операције МАСКАЛ, САД су симулирале напад на Пентагон обрушавањем путничког авиона....

...Шенксвил...

Након пада авиона у Шенксвилу, једино што је остало од трагова, је рупа у земљи. Без делова трупа, седишта, тела путника, пртљага, ништа. Потпуна дезинтеграција, као у добро режираном СФ филму...или су овде били бољи режисери...

...торњеви 1, 2 и 7...

"Теорија палачинке" - на основу које ватра, иако га не отопи, усија челик довољно јако да овај изазове

одвајање спратова, олабављених ударом авиона, што је започело ланчану реакцију. На основу ове, иначе службене теорије, очекивали бисте да видите једну гомилу наређаних спратова, једних преко других, заједно са скупином централних стубова који штрче у средини. Средиште сваке од зграда близнакиња се

састојало од 47 масивних челичних стубова. Да су се спратови стварно одвојили од њих, ти стубови би и даље штрчали око 300 метара у вис. Авион није могао да пресече све те средишње стубове. Зграде су саграђене тако да могу да издрже ударац Боинга 707 у било који део грађевине. Зграда би вероватно могла да издржи ударац неколико путничких авиона (изјава Леса Робертса, архитекте WTC )

Када би са врха Светског трговинског центра, са 110. спрата, бацили рецимо билијарску куглу било би јој потребо између 8 и 10 секунди да, не наилазећи на било какав отпор, удари о земљу. Близнакиње су се срушиле готово брзином слободног  пада. 200.000 тона челика бива разнесено и разбацано у кругу од 150 метара. То значи да су спратови уништавани просечном брзином од око 10 спратова у секунди.

Не може се ефектом палачинке објаснити пад зграде која би се рушила брзином слободног пада.

Шта може да оствари овако нешто? Шта може да разгрне све оно што стоји на путу? Експлозив.

47 огромних челичних стубова у центру грађевине међусобно повезаних, како да учините да се сви истовремено сруше и да срж зграде нестане? Једини начин је, чини се, да су били пресечени, контролисаним рушењем...

Код све три грађевине, у рушевинама приземља обе куле, као и у Згради 7 нађени су базени топљеног метала. После више од 4 недеље, у рушевинама су забележене вреле тачке од око 1100°Ц , то је око 260°Ц више од  температуре горења млазног горива.

У службеним извештајима нису рекли ништа о топљеном металу. То је важан доказ.

Одакле је то дошло?

"Термит" – хемијска смеса која при сагоревању изазива екстремно високе температуре, намењена топљењу метала, користе га само велика индустријска постројења и диверзанти...

Продукт сагоревања је топљени челик и алумијум-оксид који се ослобађају првенствено у облику праха.

Наравно, стварају се огромни облаци дима и прашине када се тај процес одиграва на великом моделу.

Користећи се електрон-микроскопском анализом топљеног метала нађеног у рушевинама и анализом микроскопских честица богатих гвожђем из прашине, Др Џонс је пронашао не само трагове експлозивне

мешавине "Термита" већ и, услед високе количине сумпора, "Термат" - патентирани термит који се користи у грађевинској индустрији.

А у Зграду 7 није чак ни ударио авион. Део проблема је што већина људи једноставно не зна за Зграду 7,

а као резултат необичне тајновитости у вези њеног рушења. То је био небодер од 47 спратова. Зграда се срушила у 5 и 25. У њу није ударио авион. У згради је букнуо пожар који је захватио тек 2 или 3 спрата.

...и срушена је помоћу онога што знамо под именом "контролисано рушење објеката".

Владино објашњење за сва три пада је Ватра, НИКАДА, ни пре ни после 11. септембра, се није десило да се нека челична грађевина сруши услед пожара. Карактеристике урушавања зграда комплекса Светског трговинског центра одговарају у потпуности моделу контролисаног рушења. Пад Зграде 7 је оцењен као посебно тешко објашњив. У извештају Комисије за 11. септембар се имплицитно признаје немогућност да се објасни уништење ове грађевине самим тим што се то уопште и не помиње.

ТЕРОРИЗАМ: 1) Систематично коришћење терора, који се манифестује

насиљем или застрашивањем, а у циљу изазивања страха.

Тероризам. Речи се хипнотички понављају: тероризам, терористи, терористичка опасност и наравно "верује-се-да-је-повезано-са-Ал-Каидом" Али, у ствари нам је такозвани "Рат против тероризма"

пред очима 24 сата дневно и 7 дана недељно, и постаје неизбежно средиште нашег постојања.

Према неоконформистичкој теорији Карла Шмита, морате да имате лик непријатеља да би формирали друштво. И то је веома опасна идеја, јер то данас значи да је читав друштвени поредак, политичке партије, интелектуални живот, политика уопште, да су утемељени на једном чудовишном миту.

Готово сви осумњичени за тероризам су пуштени без подигнуте оптужнице али то је тек пошто их сви

видимо на насловним страницама.

ТЕРОРИЗАМ: 2) Техника коју користе владе да би манипулисале јавним мњењем у функцији остварења одређеног циља.

Шта је ЦИА све урадила до сада? Погледајте све те терористичке акције које су се десиле. ЦИА стоји иза већине, ако не и свих њих. Имали смо напад на Маринце, и амбасаду у Кенији. Имали смо Локерби, имали смо напад на носач авиона Коул, имали смо бомбу у Оклахома Ситију, имали смо напад на Светски трговински центар 1993. ...и први пут су помогли терористима да минирају Светски трговински центар. Конструисали су бомбу, дали им таблице... Емад А. Салем, 43-годишњи бивши официр египатске војске, добио је задатак да склопи бомбу са својим агентом за надзор из ФБИ 1993.године. Напад није био успешан. И шта се дешава за две године? 19. априла 1995. експлозија Мура зграде у Оклахома Ситију. 168 погинулих,  а годину дана касније донешен је Закон о антитероризму,

којим су укинута многа уставна права и грађанске слободе.

Мала дигресија од теме, али, потребна ради схватања у ком обиму се реализује пропаганда тероризма:

Лондон, 7. јул 2005. Бомбашки напади на градски аутобус и три воза подземне железнице односе 56 људских живота. И тог јутра су се задесиле "антитерористичке вежбе" састојећи се од потпуно истог бомбашког сценарија, на потпуно истим станицама подземне железнице у потпуно исто време (Дејвид Шејлер, оперативац МИ-5)

Случајност, да су се антитерористичке вежбе изводиле и 7. јула, као и 11. септембра, и да су симулирани напади на исте оне циљеве, на истим оним локацијама, и у тачно исто оно време као и прави напади, пружајући тако на неки начин камуфлажу за операцију која мора да је била пажљиво оркестрирана ...

Истина о 11. септембру:

Криминални делови владе САД-а исценирали су лажну терористичку акцију против сопствених грађана,

како би манипулацијом јавног мњења обезбедили потпору својим намерама. Овакве ствари се раде годинама 11. септембар је урађен изнутра. Требало би да верујемо да је тамо неки Арапин који живи у брдима финансирао један овако сложен напад на ову земљу. Да ли стварно мислите да су неки људи у

пећинама били у стању да учине НОРАД немоћним? Ово је операција из нацистичких буквара

који се непрестано поново користи. Јавност је још једном намагарчена. Јавност гледа телевизију и гута сервирано.

Не постоји никаква Ал-Каида! Сваки обавештајац то зна. Али постоји пропаганда да се јавност убеди у постојање таквог ентитета. Иза ове пропаганде стоји САД  (изјава Робина Кука, бившег министра спољних послова Велике Британије).

У 2007.години, Министарство одбране САД утрошило је 161,8 милијарди долара за тзв Рат против тероризма. Према подацима националног центра за тероризам током 2004.године, у грубо, убијено је 2000 људи услед терористичких акција. Од тог броја, 70 су били американци. Користећи овај број као општи просек (екстремно великодушан) врло је интересантно приметити да дупло више људи умире услед алергијске реакције на кикирики него услед терористичких акција !!! Такође, водећи узрок смрти у САД су коронарне болести, које годишње однесу око 450 000 живота. 2007.године, влада САД је за овај проблем издвојила три милијарде долара. То значи да су 2007.године потрошили 54 пута више новца на борбу против тероризма него на превенцију болести, која убија 6600 пута више људи !!!

Али, то је нормално, јер је много теже контролисати токове новца током анти терористичких делатности у свету него током превенције болести у земљи, а то некоме одговара...

Арон Русо, филмски продуцент и бивши политичар био је у блиским контактима са Николасом Рокфелер. Николас га је позвао једне вечери и рекао: >Ароне, десиће се један догађај и видећеш како ћемо на рачун тог догађаја ући у Авганистан, а после тога и у Ирак да успоставимо базу на Блиском истоку... Видећеш како тражимо по пећинама неке типове који уопште нису тамо.< Смејао се чињеници да се води рат против тероризма, а да непријатељ уопште не постоји. Арон га је питао како ће уверити јавност да је рат стваран. Николас му је одговорио:>Уз помоћ медија. Медији могу да увере народ да је рат стваран. А битно је само да се стално говори о томе, непрестано се понавља и понавља и понавља иста прича, људи на крају поверују <.

Сви ми широм света стојимо насупрот једне немилосрдне конспирације која се највише користи тајним средствима у циљу проширења својих интересних сфера, инфилтрацијом уместо инвазије, превратима уместо изборима, застрашивањем уместо слободом избора. То је систем који се састоји од војних, дипломатских, обавештајних, економских, научних и политичких операција. Њихова припрема је тајна, необелодањена. Њихове грешке се закопавају, а не објављују. Њихови дисиденти су ућуткивани, никад хваљени. Потрошње се не преиспитују, тајне се не откривају.

ЕПИЛОГ :

До 1980.године Авганистан је производио 0% укупне количине опијума у свету. Након удруживања САД (ЦИА) са муџахединима да би добили рат против Совјета, производили су укупно 40% светског опијума (до краја 1986.године). До краја 1988.године снабдевали су опијумом 80%  светског тржишта. Али онда се дешава нешто не очекивано. На власт долазе Талибани и до краја 2000.године уништавају већину опијумских поља. Производња је пала са 3000 на свега 185 тона...94% смањења! Неко је видео могући извор зараде али је био потребан разлог. 9.септемра 2001.године, комплетан план за инвазију на Авганистан био је на столу председника Буша. Два дана касније сцениран је изговор за напад. Данас, производња опијума у Авганистану који контролише Америчка администрација, прелази 90% светске производње ломећи сваки рекорд  до сада...

Ако желите зараду, морате да уложите у пропаганду...

Немојте гледати ауторитет као истину, гледајте у истину као једини ауторитет.